Reza z Goričana

Hladan proljetni zrak na Sajmištu dočekao je Miciku i malu Bibu, koje su tamo došle prodati švercane levisice. Kramari su već zauzeli bolje pozicije, ali njima dvjema ni ne treba posebno mjesto jer imaju dobru robu. Kupci se još nisu krenuli okupljati, ali žamora je već bilo. Zveckalo se emajliranim lončićima i starinskim beštekom. Dok je svatko raspremao svoj štand ili krpu na zemlji, prastara, isto u neke krpe umotana baba, zujala je okolo i dosađivala ljudima. – A di si to nabavil? Pošto buš to prodala? Di pa si to fkrala? Mi daš of lonec, platim ti v naturi hi-hi-hi, he-he-he – čulo se iz njezinih usta sad s ovog, a sad s onog ćoška staroga sajmišta.

–  Kae, Reza, već si si spila? Pak je još ne niti osma vura! – obratila joj se Micika dok je njezina unuka Biba pokušavala otvoriti već pomalo zahrđalu limenu kutiju od keksa koju su namijenile da im bude blagajna.

– Ko, ja pijana? Ja sam fina gospođa i živim tu, na finome mestu di ti svoje coprdinje dolaziš tržiti. Viš tam, tam onu gospodsku hižu vu onome ćošku. No, tam, polek one fine gospodske gostione – tam sam ja doma, vu gradu, a ne kak ti, pri kocima vidovečkim, zeljarka jena!

– No, pak je to ne tvoje, a i lesa ti je sa potrta, kak i vu Goričanu otkud su se tvoji dotepli. Velka si ti gospođa! – hladno je odgovorila Micika. Nije imala previše vremena raspravljati se s Rezom, ali ova je bila neumorna.

– Jesam, gospođa sam, nego kaj! Si ti kad f Parizu bila? Nisi! Ja jesam! A unuk mi je još vekši gospon kaj vu Zagrebu živi i celi svet za njega zna. On je velki pisec, a ja sem njegov alter ego. Je, je, tak je on rekel – gordo je Reza zabacila glavu unazad ponosna jer barata stranim izrazima.

– Daj, Reza, još buš rekla i da ti je i francuske haltere kupil – dobacio je Štef kobasičar, na što se čitavo sajmište glasno nasmijalo, a Reza mu je isplezila jezik i otišla ljuto u svoje dvorište.

– Tak je stara, a tak bezobrazna. Muž Đuka joj je bil isto takvi pijanec, kaj je se zapil. Rodila je deset komadi dece – boktepita koja su njegova bila – mrmljala je Micika pomalo nervozno jer su njezin štand zaobišli prvi kupci zbog Rezine dernjave.

– Ona bu meni da sem ja zeljarka. Pak jesam. Ali sem ja vu pravoj gospodskoj hiži služila, pri grofu Kegleviču, i pošteno peneze zaslužila. A ova, kaj se potuca po celome svetu, po krčmama celi život hodi, i samo blebeče... Je, bila ti je ona i vu Parizu, i vu Zagrebu pri hčerki, ali su je ne mogli više trpeti pak se vrnula sim i sad ti živi tu kaj pes sama f tuđoj hiži, ali sem čula da buju ju k Florijanu otpeljali, skup z onim bokcima. A taj unuk… Jaaj, Bibika moja, ne daj Bog da mi ti tak nečega vu starosti prirediš. Jenput, samo jeden put ju je posetil kak se z Zagreba vrnula. Fest je ona njemu bitna, moreš si misliti strašnoga halterega – zaključila je Micika svoje izlaganje već s malom dozom suosjećanja prema babi Rezi.

– Jesu to prave? – pitala je gimnazijalka koja je došla po svoj par traperica. – Da, da, jesu, friške iz Trsta – preuzela je trgovanje Biba. Pomalo ju je bilo sram jer je ta cura koja je kupila traperice bila iz prvog be, i znale su se s gimnazijskog hodnika. Ali trenutni stid zamijenila je uskoro sreća jer su se levisice krenule brzo prodavati. U podne je došla grupica momčića, ali nažalost, više im nisu imale što ponuditi – sve su prodale i pakirale se doma.

Zadovoljne su zamotale svoju blagajnu u platnenu torbu i stavile u košaricu na bakin bicikl. Putem su svratile na girice u riblji restoran Šibenik. Pronašle su skrovito mjesto gdje su još jednom mogle temeljito prebrojati novac. Micika je odvojila pola svote i dala unuci: – To je tvoje, Biba, kupi si nekaj pametnoga.

Biba je već odavno isplanirala kako će za taj novac kupiti popularnu Varaždinsku enciklopediju u izdanju Leksikografskog zavoda Ivan Belostenec.